Balada o Očevima

U povečerje zemlje, kad zlatne truba
Otvaraju se nevidljive kapije
I očevi kojih nema, naoružani do zuba
Ulaze u domove pijani od krvi i od rakije
Na njima šinjel ili nutralna gunjina
U nedrima praznina od zatravljena rata
Zaboravljen je pokret koji miluje sina
Pa klone ruka pala sa nečijega vrata
Zlovremenilo, a rađala se deca
Ižđika sin da vojniči i oca svog ukopa
Za vojskama se vuku i dva ppa
Jedan od zapada, drugi od istoka
Zapadni otac ubije istočnog oca
Ali i on padne, mrtvi progaze reku
I vraćaju se, svaki sa svoga koca
Da blagosiljaju i deci hleb seku
U povečerje zemlje, kad zlatne truba
Nevidljive otvaraju se kapije
I očevi kojih nema, naoružani do zuba
Ulaze u domove pijani od krvi i od rakije
Svaki se na pragu klati, a ispod trulih gunjina
Davno je srce prestalo ljudski da kuca
Ruka se digne sa vojničkog taina
I mesto hleb da seče, ona krvavo puca
Lutaju očevi od istoka do zapada
I tek u povečerje prene ih truba žuta
Krstače dime u praskozorja leta
Putokaz vojsci da u mir ne zaluta